Квиз „Читам и скитам“

Митови и легенде

   Од кад је света и века човек је имао потребу наћи објашњење за много тога што се догађа у њему самом и природи. Тако су настајали митови и легенде који су преношени усменим путем, препричавањем или с колена на колено.

   Реч мит потиче од грчке речи митос што значи реч, говор, прича. Митови су чудесне, измишљене приче које говоре о боговима, јунацима и невероватним догађајима из праисторије. Они су стварани како би људи објаснили различите појаве које су се дешавале око њих, а на које нису имали одговор.

   Легенде су делимично измишљене приче. Оне говоре о стварним догађајима и људима који су урадили нешто храбро и несвакидашње те имају елементе фантастичног. Сваки народ има своје митове и легенде који су уско повезани с културом и веровањима тог народа па нам помажу боље их упознати и разумети. Тако постоје митови Месопотамије, Египта, Индије, Јапана, митови Грка, Римљана, Kелта, Словена, Викинга, Маје и Азтека, митови Северне Америке, Африке, Аустралије... Такође, постоје бројне сличности између митова различитих народа, а и одређени митови могу имати више верзија што доказује да су митови живи и стално се мењају.

   Свуда на Земљи људи су веровали у богове и препричавали њихове подвиге. Сваки народ имао је своје богове који су имали различита обличја, способности и мане. Знатан број друштава верује у моћног, удаљеног, врховног бога који је окружен многим мањим боговима и духовима. Неки народи сматрају да богови имају људски облик и понашају се као људи док има култура где богови имају обличје животиња.

   Постоје бројни митови који описују стварање свемира, Земље и људи. Неки митови кажу да је на самом почетку постојала само велика водена површина. То је на пример случај у Јапану или Месопотамији. За друге народе у почетку су постојала само празнина: ледени понор у машти Викинга, Хаос за Грке. Потом се рађају богови који обликују Небо, Земљу и сва створења укључујући и људе.

   Прочитај одломак грчког мита о настанку земље и богова и одговори на постављена питања.

   На почетку свега био је пуст и празан свемир којим је владао Хаос. Божја је сила након тога свемир уредила, дала му је ред и законе. Настала је Земља – Геја са својим местом у свемиру. На њој је божја сила такође одвојила воде од копна. Богиња Геја је затим родила бога неба Урана који је мрачној земљи дао Сунце и Месец.
   Уран је оплодио Геју те су заједно имали дванаест синова и кћери. Било је то покољење огромних Титана. Геја је такође Урану родила тројицу једнооких дивова Kиклопа, и тројицу педесетоглавих и сторуких дивова Хекатонхира. Титане, Kиклопе и Хекатонхире Уран је мрзео, не само зато што су били ружни, него и због тога што их се бојао. Био је уверен да му желе одузети власт над светом. Зато их је заточио у унутрашњост Земље и није им допустио излазак.
   То је мучило њихову мајку Геју те је наговарала Титане да се побуне против оца. На побуну против крутога Урана одлучио се најмлађи Титан, Kрон. Напао је Урана, одузео мушкост, отео његову моћ и постао владар целог света. Уран је проклео своју децу, а Kрону предвидео да га чека иста судбина као и њега.
   Kрон се са својом женом Рејом сместио на Олимпу с којег су гледали диван мирољубив свет на којем није било никакве муке, беде и несташице. Kада се Kрону родио син, сетио се пророчанства свог оца те се почео бојати за своју моћ. Зато је прогутао свог сина и свако следеће дете које му је Реја донела на свет. Али када је родила сина Зевса, Реја је у платно замотала камен и дала Kрону да га прогута уместо детета. Зевс је одрастао на Kриту и чим је одрастао, вратио се на Олимп и присилио оца да сву његову браћу избаци из себе. Онда је почео десетогодишњи бој за моћ између Kрона и Зевса. У немилосрдном и дивљем боју, у којем су пуцале и летеле горе и стене, укрштале се муњеи жарили пожари, Зевс је поразио оца и домогао се власти.
   Једнако као и отац, владао је из Олимпа над облацима, а власт је поделио са својом браћом. Тако је Посејдон постао владар мора, Хад владар подземља. Зевсова жена постала је његова сестра Хера. Остале Зевсове сестре, Хестија и Деметра, такође су столовале на Олимпу, као и његова деца: Атина, Аполон, Артемида, Хефест, Арес, Афродита и Хермес.
   Из свог седишта на Олимпу богови и богиње пратиле су радости и бриге људи, а када је то било могуће, лично су учествовали у људским пустоловинама. Често су узимали обличје смртника и мешали се међу мушкарце и жене како би им помагали, кажњавали их или интервенисали у многим ситуацијама у којима се човек у животу нађе.